Rođenje Hristovo

Rođenje Isusa Hrista
"U one dane izađe naredba cara Avgusta da se sprovede popis svega sveta. Svi su išli na popis, svako u svoj grad. Tako i Josif, budući da je bio iz doma i loze Davidove, uziđe iz Galileje, iz grada Nazareta, u Judeju - u grad Davidov, koji se zove Vitlejem - da se podvrgne popisu zajedno sa svojom verenicom Marijom koja beše trudna. I dok su bili onde, navršilo joj se vreme da rodi. I porodi sina svoga, prvorođenca, povi ga i položi u jasle jer za njih nije bilo mesta u svratištu.

Pohod pastira
A u tom kraju behu pastiri: pod vedrim su nebom čuvali noćnu stražu kod svojih stada. Anđeo im Gospodnji pristupi i slava Gospodnja obasja ih! Silno se prestrašiše. No anđeo im reče: 
"Ne bojte se! Evo javljam vam blagovest, veliku radost za sav narod! Danas vam se u gradu Davidovom rodio Spasitelj - Hristos, Gospod. I evo vam znaka: naći ćete novorođenče povijeno gde leži u jaslama." 
I odjednom se anđelu pridruži silna nebeska vojska hvaleći Boga i govoreći: 
"Slava na visinama Bogu, a na zemlji mir ljudima, miljenicima njegovim!" 
Čim anđeli otiđoše od njih na nebo, pastiri stanu poticati jedni druge: 
"Hajdemo dakle do Vitlejema. Pogledajmo šta se to dogodilo, događaj koji nam obznani Gospod."
I pohite te pronađu Mariju, Josifa i novorođenče gde leži u jaslama. Pošto sve pogledaše, ispripovedaše šta im baše rečeno o tom detetu. A svi koji su to čuli divili se tome što su im pripovedali pastiri.  Marija u sebi pohranjivaše sve te događaje i prebiraše ih u svome srcu. Pastiri se zatim vratiše slaveći i hvaleći Boga za sve što su čuli i videli kako im je bilo rečeno.
 
Poklon mudraca
Kad se Isus rodio u Vitlejemu judejskome u dane Iroda kralja, gle, mudraci se s Istoka pojaviše u Jerusalimu raspitujući se:
"Gde je taj novorođeni car judejski? Videsmo gde izlazi zvezda njegova pa mu se dođosmo pokloniti." 
Kada to doču kralj Irod, uznemiri se on i sav Jerusalim s njim. Sazva sve glavare svešteničke i  pismenike narodne pa ih ispitivaše gde se Hrist ima roditi. Oni mu odgovoriše: 
"U Vitlejemu judejskome jer ovako piše prorok: A ti, Vitlejeme, zemljo Judina! Nipošto nisi najmanji među kneževstvima Judinim jer iz tebe će izaći vladalac koji će napasati narod moj - Izraela! Tada Irod potajno dozva mudrace i razazna od njih vreme kad se pojavila zvezda. Zatim ih posla u Vitlejem: 
"Pođite, reče, i pomno se raspitajte za dete. Kad ga nađete, javite mi da i ja pođem da mu se poklonim."
Oni saslušavši kralja, pođoše. I gle, zvezda kojoj videše izlazak iđaše pred njima sve dok ne stiže i zaustavi se povrh mesta gde beše dete. Kad ugledaše zvezdu, obradovaše se radošću veoma velikom. Uđu u kuću, ugledaju dete s Marijom, majkom njegovom, padnu ničice i poklone mu se. Otvore zatim svoje blago i prinesu mu darove: zlato, tamjan i smirnu. Upućeni zatim u snu da se ne vraćaju Irodu, otiđoše drugim putem u svoju zemlju."

Poučne priče 5

Momo Kapor:


OBRAD

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite. Bio je zdrav k’o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije…
Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.
‘Zašto nećeš da potpišeš?’, upitaše ga.
‘Ne umijem’, odgovori. ‘Nijesam pismen’.
‘Kako, jadan, nijesi… pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?’
I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom ‘San Đovani di Mesina’ iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.
Kao što kaže stara poslovica: ‘Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.’
Posle mnogih potucanja , Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O’Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini – uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.
Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.
I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!
‘Zbog čega nećete da potpišete ugovor?’, upita ga zapanjeni advokat.
‘Nijesam pismen’, odgovori on.
‘Gospodine O’Brajen’, reče advokat, ‘vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!’
‘Postao bih žandar u Bileći’, odgovori Obrad.

Poučne priče 4

SREĆA NIJE NA ONOJ DRUGOJ OBALI

Zašto uvek gledaš na onu drugu stranu?
Zašto uvek misliš da drugi ljudi imaju više sreće?
Tako brzo kažeš: »Drugi imaju sreće.
Činim sve što mogu, a ipak nemam šanse.«
Da, tako je u životu.

Ona druga obala uvek je mnogo lepša.
Ona je malo udaljenija.
Kao zaslepljen zuriš u taj blistavi sjaj.
Ali zar još nikad nisi pomislio
da i oni na drugoj obali
promatraju tebe i misle
kako si ti srećan!?
Jer i oni kod tebe
uvek vide samo lepu fasadu.
A ništa ne znaju o brojnim brigama
što ih nosiš duboko u svom srcu.

Veliko je umeće živeti srećno.
To se umeće sastoji
pre svega — u zadovoljstvu.
Budi veseo i zadovoljan,
jer jedno je sasvim sigurno:
Tvoja sreća nije na onoj drugoj obali.



Phil Bosmans: Živeti svaki dan

Poučne priče 3

HVALISAVOST

Tri žene sretoše se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaše se o svojim sinovima.

“Trebale biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!” – reče prva žena.
Druga žena se isto pohvali: “A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro da dotakne oblake.”
Treća žena je samo ćutala. Na to je druge dve počeše zadirkivati: “A tvoj sin?. Kakav je on?!”
“Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečak, kao i mnogi drugi.”
Na to se žene uputiše nazad kući noseći teški teret vode na glavi.
Treća žena je i dalje ćutala osećajući se neugodno pored druge dve žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaše na ulazu u selo svoja tri sina.
“Poslušajte kako moj sin lepo peva!”, uskliknu prva pokazujući na svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pevao.
“Pogledajte moga sina”, ushićeno će druga “kako samo visoko baca kamen. Divota!”.
Treći sin potrča prema svojoj majci i uze joj teški teret s glave.

Poučne priče 2

Čovek nadmašuje životinju govorom, a ona njega ćutanjem.

Strpljenje je moć. S vremenom i strpljenjem i dudov list postaje svila.
Kineska poslovica 

Dakle: ne brinite se previše za sutrašnji dan, jer će se sutrašnji
dan brinuti za se! Svakom je danu dosta njegove muke.
Biblija: Mt, 6,34 

Pre braka imao sam šest teorija o odgoju dece. Sada imam šestoro
dece i nijednu teoriju.
Earl of Rochester 

Bolje biti malo glup, nego malo pametan....

Kada ti sve lađe potonu seti se da znaš plivati.

U životu nije važno koliko puta padneš, već koliko si se puta spreman podići.

Ako želiš videti dugu, prvo moraš videti kišu

Uči na greškama drugih ljudi, jer ne živiš dovoljno dugo da bi ih sve stigao sam napraviti.

Poučne priče 1

ISUVIŠE STIDLJIVI

10. RAZRED

Sedeo sam na času engleskog, i buljio u devojku pored mene. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam dugo u njenu lepršavu, svilenu kosu, i želeo da je sva moja. Ali ona nije primećivala mene, i ja sam to znao. Posle časa, prišla mi je i tražila domaći zadatak koji je propustila juče i ja sam joj dao. Rekla je ‘Hvala’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, želeo sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim je, ali sam isuviše stidljiv, a da ni sam ne znam zašto.

11. RAZRED

Telefon je zazvonio. Na drugom kraju, ona. Plakala je i mrmljala nešto nerazumljivo o ljubavi i njenom slomljenom srcu. Zamolila me je da dođem do nje, jer nije želela da bude sama. I došao sam. Sedeo sam pored nje na kauču i gledao njene blage oči, želeći da je moja. Nakon dva sata, i nekog filma sa Dru Berimor i tri pakovanja čipsa, rešila je da ide da spava. Pogledala me je i rekla ‘Hvala ti’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, želeo sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim je, ali sam isuviše stidljiv, a da ni sam ne znam zašto.

MATURSKO VEČE 

Dan pre maturske večeri, prišla mi je: ‘Moj partner za matursko veče je bolestan, neće uspeti da ozdravi do sutra.’ Ja ionako nisam imao partnerku, a i obećali smo jedno drugom još u sedmom razredu da, u slučaju da nijedno od nas nema partnera za matursko veče, idemo zajedno…kao ‘najbolji prijatelji’. Tako je i bilo. Matursko se veče završilo, dopratio sam je do njenog kućnog praga. Gledao sam nju, njen blistavi osmeh i njene kristalne oči. Želeo sam da je moja, ali ona nije mislila tako, i ja sam to znao. Samo je rekla ‘Super sam se provela, hvala ti‘ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, želeo sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim je, ali sam isuviše stidljiv, a da ni sam ne znam zašto.

DIPLOMA 

Prolazili su dani, sedmice, meseci. Nisam ni trepnuo, a već je stigao dan dodele diploma. Posmatrao sam njeno savršeno telo kako se graciozno kreće ka bini da primi diplomu. Pred sam kraj svečanosti, prišla mi je u svom ogrtaču i šeširu, zagrlila me i plakala sve vreme dok sam je grlio. Onda je digla glavu sa moga ramena i rekla mi, ‘ti si moj najbolji prijatelj, hvala ti’ i naravno, poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, želeo sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim je, ali sam isuviše stidljiv, a da ni sam ne znam zašto.

NEKOLIKO GODINA KASNIJE 

Sedeo sam na crkvenoj klupi. Moja ‘najbolja prijateljica’ se udaje sada. Gledao sam je kad je rekla “DA”, i zakoračila u novi život, udata za drugog čoveka. Hteo sam da bude moja, ali ona nije isto mislila, i ja sam to znao. Ali pre nego što se odvezla sa svojim suprugom, prišla mi je i rekla ‘Došao si! Hvala ti.’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, želeo sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim je, ali sam isuviše stidljiv, a da ni sam ne znam zašto.

SAHRANA 

Godine su prošle. Stajao sam tamo oborenog pogleda i u mrtvačkom sanduku gledao nju, moju ‘najbolju prijateljicu’. Tokom službe, čitali su redove iz njenog srednjoškolskog dnevnika. Evo šta je pisalo: “Gledam ga želeći da je moj, ali on me ne primećuje, i ja to znam. Htela sam mu reći, želela sam da zna, da ne želim da budemo samo prijatelji. Volim ga, ali sam isuviše stidljiva, a da ni sama ne znam zašto. Želela bih da mi kaže da me voli.”

“I ja sam to želeo”, pomislio sam…I POČEO NEKONTROLISANO DA PLAČEM.

Priče o životu 40

A GDJE TI JE OSMEH? – Savremena priča za ozbiljne ljude

Visoko negde u planinama nalazilo se jedno udaljeno gluvo selo. Gluvo, ne zato što su stanovnici tog sela bili zaista gluvi, već zato što su bili gluvi za ostatak sveta.

Ljudi u tom selu živeli su kao jedinstvena porodica. Mladi su poštovali starije, muževi su cenili supruge.

U njihovom govoru nisu postojale reči kao: uvreda, vlasništvo, mržnja, tuga, sujeta, bol, pohlepa, zavist, licemerje…zato što u njihovim životima nije postojalo ništa što bi se moglo nazvati tim rečima. Stanovnici tog sela rađali su se sa osmehom, i od prvog do poslednjeg dana njihovih života, sa usana im nije silazio taj široki osmeh.

Muževi su im bili muževni, a žene – ženstvene. Deca su pomagala odraslima u domaćinstvu, igrali se i zabavljali, verali se visoko po drveću, brali gorke plodove, plivali u planinskom potoku. Odrasli su ih učili jeziku ptica, životinja i biljaka, tako da su deca naučila jako mnogo od njih. I skoro svi zakoni prirode bili su im poznati.

I stari i mladi, živeli su u harmoniji sa Prirodom. Naveče bi se svi okupili oko vatre i slali svoje osmehe zvezdama. Svako bi izabrao svoju zvezdu na nebu i pričao sa njom. Od zvezda su naučili o zakonima Svemira i o životima u drugim svetovima. I tako je to bilo kod njih od kad su znali za sebe.

Jednog dana u selu se pojavi neki strani čovek i reče:

- Ja sam učitelj.

Svi se ljudi obradovaše pridošlici. I nemalo zatim, poveriše mu svoju decu sa nadom da će im deca naučiti važnije zakone od onih koje su do tada naučili od Prirode i Svemira.

Učitelj je započeo sa svojim učenjem. No kako je vreme teklo, svi su počeli primećivati kako su se deca počela polako menjati, kao da su bila zamenjena sa nekom drugom decom. Postala su u početku razdražljiva, a nakon toga se među njima pojavila i zloba, sve su se češće svađala međusobno i uzimala stvari jedni od drugih. Naučili su se ismejavanju, lažnim i lukavim osmesima. Sa njihovih lica kao da su bili izbrisani pređašnji osmesi, na koje su svi u selu bili navikli.

Ljudi nisu znali da li je to dobro, jer sama reč ‘loše’ nije ni postojala kod njih. Imali su poverenja u učitelja i iskreno su verovali da su to nova znanja i umeća koja im je učitelj doneo iz drugog dela sveta.

Prošlo je nekoliko godina. Deca su porasla, a život u tom dalekom, planinskom selu, sasvim se promenio. Ljudi su zauzeli zemlju, ogradili je i nazvali je svojim vlasništvom. Postali su nepoverljivi i predostrožni jedni prema drugima. Zaboravili su za jezik ptica, životinja i biljaka. Svako od njih izgubio je svoju zvezdu na nebu.

Pored toga u njihovim domovima su se pojavili televizori, kompjuteri, mobilni telefoni, iznikle auto-garaže. Ljudi su izgubili svoje široke osmehe, ali su zato zadobili cinične kikote.

A učitelj, koji još uvek nije naučio da se smeje, posmatrao je sve to sa ponosom i pomislio: U ZABAČENOM PLANINSKOM SELU NAJZAD SAM USPIO DA PRIKLJUČIM OVE DIVLJAKE MODERNOJ CIVILIZACIJI.

Šalva Amonašvili

Priče o životu 39

Nebo

Neki čovek, njegov konj i pas, putovali drumom. Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. Ali čovek nije shvatio da je napustio ovaj svet, pa je nastavio put sa svoje dve životinje. 

Put je bio dug i težak. Stalno su se penjali uzbrdo, po suncu koje je peklo. Bili su premoreni, znojavi i žedni. Iza jedne okuke ugledaše velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg popločan zlatnim pločama, a na sred trga stajala je česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čoveku na ulazu: 

"Dobar dan". 

"Dobar dan", odvrati stražar. 

"Koje je ovo ovako lepo mesto?" 

"To vam je Nebo". 

"Sreća naša što smo stigli na nebo jer umiremo od žedji". 

"Možete slobodno da uđete i pijete do mile volje", odvrati stražar i pokaza na česmu. 

"Ali moj konj i pas su takodje žedni". 

"Žao mi je, ali životinjama je zabranjen ulaz". 

Čovek je bio strašno razočaran jer ga je morila neizdrživa žeđ, ali nije hteo sam da pije. Zahvalio se stražaru i nastavio put. 

Još dugo su tako hodali uzbrdo kad naiđose na drugu kapiju, ovoga puta trošnu i oronulu , od koje je vodila zemljana staza oivičena drvećem. 

U hladu ispod jednog drveta ležao je neki čovek sa šeširom natučenim preko lica i verovatno dremao. 

"Dobar dan" reče mu putnik. 

Čovek samo klimnu glavom. 

"Strašno smo žedni ja, moj konj i moj pas." 

"Tamo u steni ima jedan izvor", reče čovek pokazujuci prstom. "Možete da pijete do mile volje".

Čovek, konj i pas odoše na izvor i ugasiše žeđ. Putnik se vrati da se zahvali čoveku. 

"Dođite kad god hoćete", odgovori čovek. 

"Samo još nešto da vas pitam. Kako se zove ovo mesto?" 

"Nebo". 

"Nebo? Ali stražar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono Nebo!" 

"Ono nije Nebo, ono je pakao".

Putnik je bio zbunjen. 

"Treba da im zabranite da se koriste vašim imenom! Taj lažni naziv sigurno stvori veliku zbrku!" 

"Ni govora; oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevere najbolje prijatelje..."

Priče o životu 39

NEZABORAVNA VOŽNJA TAKSIJEM

Radio sam kao taksista pre dvadeset godina. Jednom, u sred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je skroz bila u mraku, osim jednog svetla s prozora u prizemlju. Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zasvirali samo jednom ili dvaput, pričekali minut i onda se odvezli. Ali ja sam video previše siromašnih ljudi koji su zavisili o taksijima kao njihovom jedinom prevoznom sredstvu. Ako u vazduhu ne bih namirisao opasnost, uvek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti neko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

“Samo trenutak”, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila posle duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao neko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali najlonski kofer. Stan je izgledao kao da niko u njemu nije živeo godinama. Sav nameštaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U uglu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

“Hoćete li, molim Vas, odneti moju torbu do auta”, rekla je.

Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Uzela me je pod ruku i hodali smo polako prema ivici trotoara. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

“Ma, nema na čemu”, rekao sam joj. “Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih voleo da se drugi odnose prema mojoj majci.”

“Oh, Vi ste tako dobar dečko”, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: “Da li bismo se mogli provozati kroz centar grada?”

“To nije najkraći put”, brzo sam joj odgovorio.

“Nema veze”, rekla je “Meni se ne žuri. Na putu sam za bolnicu.”

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svetlucale.

“Nemam više nikoga od porodice”, nastavila je. “Doktori kažu da neću još dugo.”

Neprimetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. “Kojim putem biste želeli ići?”, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sledeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gde je nekad radila kao operater liftova. Provezli smo se kroz kvart gde su ona i njen muž živeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za nameštaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao devojčica. Ponekad bi od mene zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa. Kad se prvi zrak sunca počeo pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla:

“Umorna sam. Krenimo sada.”

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolskim prilazom koji je prolazio ispod trema. Dva mladića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odneo mali kofer do vrata. Žena je već sedela u invalidskim kolicima.

“Koliko Vam dugujem”, upitala je, otvarajući torbicu.

“Ništa”, odgovorio sam.

“Od nečega morate živeti”, odgovorila mi je.

“Ima i drugih putnika.”

Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se držala za mene.

“Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće”, rekla je. “Hvala Vam.”

Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk završetka života.

U toj smeni nisam više uzeo ni jednog putnika. Samo sam besciljno vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Šta bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog ko je nestrpljiv da završi svoju smenu? Šta bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zasvirao jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenuci nas često uhvate nespremne, prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim.

Kent Nerburn

Priče o životu 38

Jednostavno, volim te
    Phil Bosmans

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne veruješ to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki čovek koga voliš
nije nikakav običan čovek.
Iz njega zrači
neobična privlačna snaga.
I ti po njemu postaješ
na neki način drugačiji.
Možes mu čak reći :
Što se mene tiče,
ne moraš biti nepogrešiv,
bez grešaka i savršen, jer:
jednostavno, volim te.

Priče o životu 37

Phil Bosmans
   Otkriti čudo

    Toliko je čuda u krilu zemlje
    koja čekaju da ih čovek otkrije.
    Ali mi ih ne vidimo.
    Naš je život okružen čudima
    koja žele razveseliti naše srce,
    ali mi ih ne vidimo.
    Jer mi otvaramo svoje oči,
    ali ne i srce.
    Jer stvari i ljude
    koji nam dolaze u susret
    ne volimo srcem.
    Nikada nećeš biti srećan
    ako se ne možeš radovati
    suncu koje sja,
    cvetu koji cveta,
    detetu koje ti se nasmeši.

    Ako pogledamo cveće,
    ptice i ljude zato što ih
    od srca volimo,
    tada ćemo uvek videti puno više,
    tada ćemo svaki dan otkrivati čuda.

    Pogledaj jednom oblake kako se kreću,
    te brze tvorevine u kojima tvoja mašta
    opaža neke tajanstvene nemani.
    Pogledaj dete kako slika.
    Njegova mašta dočarava šarenim olovkama
    na malome komadiću papira čitav svet.
    Pogledaj starca koji gladi mačku,
    dvoje zaljubljenih na autobuskoj stanici,
    bebu koja spava u dečjim kolicima.
    I otkrićeš da je u svim stvarima,
    više nego što se površno vidi,
    prisutno sećanje na raj.
    U svakom su danu skrivena čuda
    - ona se uopšte i ne mogu izbrojati.

    Kad riba krene u otkrivanje svoga sveta,
    voda je ono poslednje što će otkriti.
    Tako je i s ljudima. Čovek je najmanje
    svestan najjednostavnijih i najbitnijih stvari svoga življenja. 
   Koliko je njemu važan svež vazduh, 
   zna tek kad mu zapreti opasnost od gušenja.
    I kako je lepo moći disati, zna tek kad umire.

Priče o životu 36

Kamen mudre žene

Neka mudra žena, putujući kroz planinu nađe u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji beše gladan, te mudra žena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, očara se njime i zatrazi od mudre žene da mu ga da. Mudra žena to ucini bez premišljanja.
Putnik pođe dalje, sav radostan zbog svoje dobre sreće. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga učini bogatim.
Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potraži mudru ženu. Kad je nađe, dade joj kamen i reče: "Razmišljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da ću od tebe dobiti nešto što je mnogo, mnogo vrednije. Ako možeš, daj mi to što imas u sebi, a što ti je omogućilo da mi s takvom lakoćom daš ovaj skupoceni kamen."

Priče o životu 35

INDIJANSKI ETIČKI KODEKS


1. Ustani sa Suncem i pomoli se. Moli se sam. Moli često. Veliki Duh će slušati, samo ako ti govoriš.
2. Budi tolerantan prema onima koji su se izgubili na putu. Neznanje, ljutnja, ljubomora i pohlepa izlaze iz izgubljenih duša. Moli se za njih da pronađu... vodstvo.
3. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj - drugi mogu ići s tobom, ali niko ne može ići umesto tebe.
4. Ophodi se prema gostima u kući s puno obazrivosti. Posluži ih najboljom hranom, daj im najbolji ležaj, odnosi se prema njima s poštovanjem i čestitošću.
5. Ne uzimaj što nije tvoje, bilo od neke osobe, zajednice, divljine ili nečije kulture. Nije zasluženo i dato. Nije tvoje.
6. Poštuj sve što postoji na Zemlji, bilo ljude bilo biljke.
7. Poštuj tuđa mišljenja, želje i reči. Nikada ne prekidaj nečiji govor, ne prigovaraj ili grubo oponašaj mimikom izrečeno. Dozvoli svakoj osobi pravo na lično izražavanje.
8. Nikada ne govori loše o drugima. Negativna energija koju time šalješ u univerzum vratiće ti se višestruko.
9. Svi ljudi čine greške. Sve greške mogu biti oproštene.
10. Negativne misli uzrokuju bolesti uma, tela i duha. Vežbaj optimizam.
11. Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice.
12. Deca su seme budućnosti. Sadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih mudrošću i učenjima života. Dok rastu, daj im mesto da rastu.
13. Izbegavaj ranjavanje srca drugih. Otrov te boli će se vratiti tebi.
14. Budi iskren u sva vremena. Iskrenost je ispit nasleđa i doslednosti unutar ovog univerzuma.
15. Drži sebe u ravnoteži. Svoje umno ja, duhovno ja, emocionalno ja, i telesno ja. Sva treba da budu jednako snažna, čista i zdrava. Jačaj telo da ojača um. Rasti bogato u duhovnosti, da izlečiš emocionalne rane.
16. Donosi svesne odluke, kao šta ću i kakav biti, kako ću delovati i nositi se sa svojim delima. Budi odgovoran za svoja dela.
17. Poštuj privatnost i lični prostor drugih . Ne diraj tuđe vlasništvo, pogotovo ne diraj svete i duhovne relikvije. To je zabranjeno.
18. Budi prvenstveno iskren prema sebi. Ne možeš biti pažljiv i pomoći drugima, ako nisi pažljiv prema sebi i ne pomažeš prvo sebi.
19. Poštuj tuđa verska opredjeljenja. Ne sili druge da veruju u tvoje.
20. Deli svoju dobru sreću. Deli i učestvuj u davanju milostinje.

Priče o životu 34

Mama može???


Dete od četiri godine : "Moja mama može sve."

Osmogodišnjak: "Moja mama zna jako puno!"

Dvanaestogodišnjak: "Moja mama možda ipak nešto ne zna!"

Četrnaest-godišnjak: "Naravno, moja mama ne zna ni ovo."

Šesnaest godina: "Mama? Ona nema pojma ni o čemu!"

Osamnaest godina : "Stara je bezveze!"

Dvadeset i pet godina: "Mama bi možda nešto mogla znati o tome."

Trideset i pet: "Pre nego odlučim pitaću mamu za mišljenje."

Sa 45 godina većina misli : "Volela bih znati šta bi mama o tome rekla ."

A sa 65 sve bi dali samo kada bi još jednom s mamom mogli razgovarati.

Feministička priča

Zaboravljena bajka

Evo najkraće i najlepše bajke koju si ikad čula: Nekad davno živela je devojčica koja je svog mladića pitala hoće li je oženiti. Mladić je
odgovorio: NE!!
Od toga dana devojčica je živela srećno do kraja života, nikome nije prala, kuvala, peglala, zabavljala se s prijateljicama, radila i trošila svoj novac na što je htela.

...kraj...
:-S :-)

Priče o životu 33

DRVO

Bili su vrlo mlad bračni par, tek par meseci u braku. No, čak i za to malo vremena mogli su da shvate da brak i nije baš ono kako su ga sebi ranije predstavljali.

U suštini, nije da se više nisu voleli; naprotiv, obadvoje su još uvek osećali jako silne emocije jedno prema drugome. Ali su ih sve ređe iskazivali.

A ranije!! Samo do pre par meseci, kao da su se takmičili ko će prvi reći „Volim te“. Ili ko će to više puta reći u jednom danu. Ili ko će to da dokaže na interesantniji i originalniji način. I, nije padalo teško, niti im je moglo dosaditi. Činili su to iskreno i sa ljubavlju; pružalo im je neopisivo zadovoljstvo da svoja osećanja pokažu jedno drugome.


I u jednom trenu kao da se sve iz korena promeni. Do te mere su bili napeti u poslednje vreme, da su i najmanji događaj ili najbezazlenija reč bili dovoljan povod da se ozbiljno posvađaju i izvređaju.

Već sasvim očajni i istrošeni od novonastale situacije, jedno veče odlučiše da sednu i porazgovaraju o svemu. I, ako je moguće, da pokušaju da nađu neko rešenje, koje će biti na obostranu korist.

Nijedno od njih dvoje nije htelo razvod, ali su istovremeno bili i svesni da je nemoguće živjeti takvim životom. Bilo im je sve jasno, ali nisu nalazili reči da to i iskažu. Dugo su sedeli tako ćuteći jedno naspram drugog, razdirani iznutra protivurečnim osećanjima i mislima, pitajući se neprestano, šta bi bilo najbolje rešenje.

I odjednom muž poskoči:

- „Palo mi je nešto na pamet!“ – reče sa neskrivenim zanosom u glasu. „Hajde da zasadimo jedno drvo u bašti i to neka bude ‘Naše drvo‘!! Ako kroz sledeća tri meseca drvo uvene – mi ćemo se razvesti. Ali ako se primi i počne da raste i da se razvija – nikada više nećemo sebi dozvoliti nijednu misao o razvodu. A za to vreme, možemo da spavamo i u odvojenim sobama.“

„I šta misliš, jesi li ZA?“ – upita je nesigurno i uperi u nju pogled prepun očekivanja.

U prvi tren ženi se to učinilo kao prilično čudna i suluda ideja – da im budućnost braka zavisi od nekakvog drveta. Ali kad je pak malo razmislila o bezizlaznosti njihove situacije – na kraju pristade.

Sledećeg jutra odoše zajedno do obližnjeg rasadnika i kupiše jedno omanje drvo. Dođoše kući, izabraše pogodno mesto u bašti i međusobno se pomažući – posadiše ga.

Prošlo je oko mesec dana od toga dana.

Jedne noći su se sudarili, u tami njihove bašte. U pogledima im se isprva videlo čuđenje, da bi se zatim pretvorilo u radostan sjaj.

Oboje su u rukama imali po kantu vode.
Svake su noći išli da zaliju drvo…

Priče o životu 32

DEČAK I PAS


U izlogu prodavnice kućnih ljubimaca pojavio se natpis “PRODAJU SE ŠTENCI”. Neki je dečak pročitavši natpis odlučio ući u prodavnicu da se raspita. “Koliko koštaju štenci?”, pitao je vlasnika prodavnice.

“Između 30 i 40 dolara”, odgovori trgovac. Dečak zavuče ruku u svoj džep i izvuče nešto sitnog novca.

“Ja imam samo 2.37! Mogu li ipak da ih pogledam?”. Trgovac se nasmeši i zazviždi, a iz kućice u dvorištu došeta ponosna kujica sa svojih pet mekanih loptica. Jedno je štene vidljivo zaostajalo za drugima. Mali se dečak odmah sagne i nežno podigne hromo štene.

“Šta nije u redu s ovim psićem?” Trgovac mu objasni da se štene okotilo s jednom kraćom šapom i da će zato uvek hramati. Dečak je uskliknuo:

“To je štene koje bih voleo kupiti!”. Trgovac reče:

“Ovo štene ne moraš kupovati, ako ga zaista želiš, ja ću ti ga pokloniti!” 

Na to se dečak rastužio:

“Ne želim da mi ga poklonite. Ovo štene je jednako vredno kao i ostali. Želim ga kupiti po punoj ceni. Sada ću vam dati 2.37 i po 50 centi svaki mesec sve dok ga ne otkupim!” 
Na iznenađenje trgovca, dečak povuče nogavicu svojih pantalona i pokaže svoju iskrivljenu, invalidnu nogu koju je podupirala metalna šipka. Tada tiho uzvrati:

“Ni ja nikada neću moći trčati, ni skakati. Ovom štenetu treba neko ko će ga razumeti. Neko ko će o njemu brinuti i voleti ga baš takvog kakav jeste.”

Nikada ne procenjujte nekoga  po onome šta ne može uraditi, već po onome šta može.

Priče o životu 31

I Bog stvori

Prvog dana nastanka sveta Bog je stvorio psa, i reče:
“Sedi ceo dan kraj vrata i laj na svakog ko se pojavi na stazi.
Za ovo, daću ti život dug 20 godina”
Pas reče:”To je dugo vreme za lajanje. Mogu li uzeti samo 10 godina i vratiti preostalih 10 godina." 

I Bog se složi!

Drugog dana, Bog stvori majmuna i reče:
” Zabavljaj ljude, radi trikove i zasmejavaj ih.
Za ovo, daću ti život dug 20 godina”
Majmun se pobuni: “Majmunisati se 20 godina?
To je dugačko vreme za mene majmuna.
A šta ako ti ja vratim 10 godina kao što je pas uradio?"

I Bog se složi!

Trećeg dana Bog je stvorio kravu i reče joj:
"Ti ćeš ići u polje sa seljacima po ceo dan, po suncu.
Imaćeš telad i davaćeš mleko za seljakovu porodicu. Za ovo, daću ti život dug 60 godina. "
Krava mu odgovori: ” To izgleda kao težak kravlji život i hoćeš da živim 60 godina! Smem li uzeti 20 godina, i vratiti nazad 40 godina."

I Bog se složi!

Četvrtog dana Bog je stvorio čoveka i reče mu:
” Jedi, spavaj , sviraj, ženi se i uživaj u životu. Za ovo,
obdariću te životom dugim 20 godina."
Čovek se pobuni i reče: ”Samo 20 godina?
Možeš li mi dati mojih 20 godina i 40 godina od krave i 10 godina što ih je majmun vratio i 10 godina što pas nije hteo da uzme, to je sve zajedno 80 godina?"

U redu reče Bog, sam si to tražio!

I zato mi u prvih 20 godina ... jedemo, uživamo, veselimo se životu .
U sledecih 40 godina smo robovi na suncu izdržavajući naše
porodice.
Za sledećih 10 godina se majmunišemo zasmejavajući unučad. 
I zadnjih 10 godina, sedimo ispred kuće i lajemo na svakoga.

Priče o životu 30

Tri stabla

Rasla jednom tri stabla na brdu, u šumi. Razmatrali su svoje nade i snove, kada prvo stablo reče: “Jednoga dana, nadam se, ja ću postati kovčeg za blago. Možda ću biti ukrašen nekom prelepom rezbarijom i svako će se diviti mojoj lepoti.”

Tada drugo stablo reče: “Jednog dana ja ću biti moćan brod. Nosiću kraljeve i kraljice preko voda i ploviti do svih krajeva sveta. Svako će se osećati sigurnim u meni zbog snage moga trupa.”

Konačno, treće stablo reče: “Ja želim porasti i biti najviše i najravnije stablo u šumi. Ljudi će me videti na vrhu brda, gledaće moje grane i misliće na nebesa, i na Boga, i na to kako sam im blizak. Ja ću biti najznačajnije stablo svih vremena, i ljudi će me se uvek sećati.”

Nakon nekoliko godina, grupa drvoseča dođe do stabala. Jedan dođe do prvog stabla i reče: “Ovo izgleda snažno stablo, mislim da ću moći prodati ovo drvo tesaru.” I počne seći stablo. Stablo beše srećno. Znalo je da će tesar od njega napraviti kovčeg za blago.

Kod drugog stabla drvoseča reče: “Ovo izgleda snažno stablo, prodaću ga brodogradilištu.” Drugo stablo beše srećno. Znalo je da će se pretvoriti u moćan brod.

Kada drvoseča dođe do trećeg stabla, stablo beše uplašeno; jer, ako ga poseku, njegovi se snovi neće ostvariti. Jedan od drvoseča reče: “Ne treba mi ništa posebno od mojih stabala, pa ću uzeti ovo. Neka se nađe.” I on poseče stablo.

Kada je prvo stablo dospelo tesaru, napraviše od njega jasle za hranjenje stoke. Staviše ga u štalu i napuniše senom. To nije bilo ono, za što se stablo molilo.

Od drugog stabla je bio napravljen mali ribarski brod. Završiše njegovi snovi o moćnom brodu koji će nositi kraljeve.

A treće su stablo naprosto isekli u velike komade i ostavili usamljeno u nekoj mračnoj ostavi.

Godine su prošle i stabla zaboraviše svoje snove. Jednoga dana, čovek i žena dođoše do staje. Ona se porodi i staviše detence u jasle, napravljene od prvog drveta. Čovek je poželeo da može napraviti kolevku za dete, ali – ove jasle će morati biti dovoljne. Stablo je osetilo važnost ovog događaja, znajući da u sebi čuva najveće blago svih vremena.

Godinama potom, grupa ljudi uđe u ribarski brod, napravljen od drugog stabla. Jedan od njih beše umoran pa otiđe spavati. Dok behu na vodi, podiže se velika oluja i stablo uvide da nije dovoljno snažno da zaštiti svoje putnike. No, ljudi probudiše spavača, on ustade, izgovori “MIR” i – oluja iznenada stade. Tada stablo uvide da je nosilo samoga Kralja nad kraljevima.

Konačno neko dođe i uzme i treće stablo, ono godinama skriveno u tami. Bilo je nošeno kroz neke uske ulice, dok su se drugi ljudi rugali čoveku koji ga je nosio. Kada dođoše do određenog mesta, čoveka prikovaše na stablo i podigoše ga u vazduh, ostavljajući ga da umre na vrhu toga brda. A kada je došla nedelja, treće stablo uvide da je dovoljno snažno da bi moglo stajati na vrhu brda zauvek i biti blizu, sasvim blizu Gospodu. Jer, na njemu beše razapet sam Sin Božji, Isus Hrist.

Priče o životu 29

Razgovor sa Bogom

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju teskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me uhvati za ruku. Ostali smo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da ne mogu naterati nikoga da ih voli. 
Oni mogu samo voleti

Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.

Da nauče kako se nije dobro uporedjivati sa drugima ...

Da nauče da nije bogat onaj koji ima najviše, nego onaj kome najmanje treba.

Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči.

Da nauče opraštati.... tako da sami opraštaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati.

Da nauče, da se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi.

Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Priče o životu 28

Tegla života:

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.

   Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

   Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

   Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da sada jeste.

   Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

   “Sada“, rekao je profesor dok je smeh zamirao, „želim da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke u njoj.

   Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.“

   Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je onda, predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. „Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, kako bih vam pokazao, da bez obzira na to koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe s prijateljem.“

Priče o životu 27

Za svu decu koja su rođena
i preživela

1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do
zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Čuvati daleko od domašaja
dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pišali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte a ne iz flašica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flašicu Kole sa našim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune šećera ali nismo bili debeli
zato što smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici, žmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli,

Neretko, niko nije mogao da nas nađe po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se
niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naučili smo kako da rešimo problem

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog
psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole.

Nama nisu prodavali drogu ispred škole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(već samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO IŠLI NAPOLJE
DA SE DRUŽIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku,

ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preživeli bez posledica!

Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su često strožiji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kuću i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva

Naše generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naučnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo da živimo s tim !

I ti pripadaš toj generaciji?

ČESTITAM!

MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU DRŽAVE I VLADE POČELE DA ODREĐUJU KAKO TREBA DA SE ŽIVI !

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi
roditelji odrastali

 Pozdrav generaciji.
ŽIVELI !!!

Priče o životu 26

INSTRUKCIJE ZA ŽIVOT:

Pružaj ljudima više nego što očekuju, i radi to sa voljom.
Nauči napamet stihove koje voliš.
Ne veruj u sve što čujes.
Ne troši vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi želeo.

Kad kažeš nekome "volim te", reci to zato što tako osećaš... i što je istina.
Kad kažes "žao mi je", "oprosti mi", "izvini", gledaj osobu u oči.
Budi veren najmanje šest meseci, pre nego što se venčaš.
Veruj u ljubav na prvi pogled.
Ne ismejavaj tuđe snove.
Voli duboko i strasno.
Možeš biti povređen, ali to je jedini način da živimo kompletan život.
Ako se ne slažeš, budi ipak lojalan.
Ne vređaj. Ne osuđuj nikoga zbog njegovih rođaka.
Govori polako, ali misli brzo.
Ako te neko pita o nečemu što ti ne želiš da odgovoriš, pitaj sa osmehom: "Zašto te to zanima?"
Ne zaboravi da najveće ljubavi i najveći uspesi, obuhvataju i rizike. Nazovi svoju majku.
Kaži "na zdravlje" kad čuješ da neko kine.
Ne zaboravi tri stvari: Poštuj samog sebe. Poštuj druge. Odgovoran si za sve što radiš.
Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
Kad primetiš da si pogrešio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon sa osmehom, onaj koji zove čuje da se ti osmehuješ.
Zasnuj brak sa osobom koja voli da priča.
U starosti će vam razgovor biti važniji od bilo čega.
Ne budi puno sam.
Otvori tvoje naručje za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Ćutanje je ponekad najbolji odgovor.
Čitaj više knjige i gledaj manje TV.
Živi dobar i dostojan život.
Kasnije u starosti mozes da uživas u sećanjima.
Veruj u Boga, ali zaključavaj svoj auto.
Važno je da je atmosfera u kući ispunjena ljubavlju.
Učini uvek tako da stvoris mir i harmoniju svojoj okolini.
Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Čitaj između redova.
Podeli sa drugima ono što znaš. Tako se stvara besmrtnost.
Budi brižan prema našoj planeti.
Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokušava dokazati svoju odanost.
Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previše radoznao.
Ne veruj nikada osobi koja ne žmuri kad je ljubiš.
Jedanput godišnje putuj negde gde nikada nisi bio.
Zarađuješ li puno para, plasiraj ih negde gde ćes moći pomoći drugima, za svoga života.
To je najveće zadovoljstvo što ti bogatstvo može dati.
Ne zaboravi da, ne uspeš li u svemu što želiš, ponekad je to srećan pogodak.
Ne zaboravi da ljubav između dve osobe treba da je više nego potreba jednog za drugim.
Sagledaj čega moraš da se odrekneš na svom putu za uspeh u nečemu.

Približi se ljubavi i kuhinji sa odvažnošću i predanošću.

NE ZABORAVI !!!

Priče o životu 25

Priča o majci


Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzeo sam je, bila je sramota za nas. Ona je u mojoj školi spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednoga dana , moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Kasnije su me drugovi zadirkivali. Propao sam u zemlju i želeo sam da moja majka jednostavno nestane. Kada sam je ponovo video rekao sam joj da me sramoti, i da je bolje da umre!
Moja majka nije ništa odgovorila.
Nisam zastao ni trenutak da razmislim o tome šta sam joj rekao, bio sam toliko ljut. Bio sam nezainteresovan za njene osećaje…Želeo sam da odem od kuće i nikad više da je ne vidim. Učio sam puno i teško.Tako sam dobio priliku da odem u Singapur na studije. Tamo sam se oženio, kupio kuću i dobio decu. Bio sam srećan svojim životom. Ali jednog dana, moja majka je došla da me poseti. Nije me videla godinama niti je ikada videla svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja deca su počela da je ismevaju. Ja sam se izdrao na nju - Kako si se usudila da dodješ u moju kuću i da mi plašiš decu? Samo tako se pojavila nepozvana. Idi odavde odmah! Moja majka je samo tiho odgovorila - Oprostite, mora da sam pogrešila kuću - i nestala…
Nakon nekoliko godina, dobio sam pismo.
Pozvan sam na godišnjicu mature. Ženu sam slagao da moram da idem na poslovni put. Posle proslave, iz neke radoznalosti svratio sam do svoje kuće. Kada su me videli, susedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo, za koje su mi rekli da je od nje…
Moj dragi sine
Mislila sam na tebe sve vreme. Oprosti što sam dosla do tvoje kuće i preplašila tvoju decu. Bilo mi je drago kada sam čula da si uspeo u životu. Žao mi je što sam ti uvek bila teret i sramota.
Vidiš, kada si bio dete, dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio oko. Kao majka nisam mogla da podnesem da odrasteš bez jednog oka. Doktori su te pregledali i rekli mi da je nemoguće. Ja sam ti onda dala jedno svoje… Bila sam ponosna da znam da moj sin vidi svet
za mene, s tim okom.
S ljubavlju, za tebe uvek
Tvoja majka
Šta su sve roditelji spremni da urade za svoju decu?

Priče o životu 24

ZA SVE ONE KOJI NEMAJU VREMENA ZBOG POSLA

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: „Tata, smem li te nešto pitati?“
OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?
SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“ kaže ljutito
SIN: „Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?“
OTAC: „Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.“
SIN: „Oh,' dečak odgovori, spuštene glave.
SIN: „Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?“

Otac je bio besan „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25
dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada
se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!“
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja...kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često za novac...
Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
„Jesi zaspao, sine?“, upitao je.
„Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.
„Razmišljao sam...možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.“
Dečak se uspravio, smešeći se. „Oh, hvala ti, tata!“, poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je video da dečak već ima novac, otac se opet počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
„Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?“, planu otac
„Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.“, odgovori dečak.
„Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući sat vremena ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga da mu oprosti.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas a da ne provedemo neko vreme sa ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Setite se podeliti tih 50 dolara s nekim koga volite.

Priče o životu 23

ČAŠA MLEKA

Jednog dana siromašni mladić je prodavao odeću od vrata do vrata da bi zaradio novac za školovanje.
Shvatio je da ima u džepu samo 10 centi, a bio je gladan i odlučio je da u sledećoj kući zatraži hranu.
Izgubio je osećaj gladi kad je na vratima sledeće kuće ugledao lepu ženu.
I umesto hrane zatražio je čašu vode.
Zapazila je da je mladić veoma gladan i mlada žena mu je donela veliku čašu mleka. Popio ju je polako i tada je zapitao:
- Koliko vam dugujem?
- Ništa mi ne duguješ -odgovorila je ona
- Moja majka nas je naučila da nikom ništa ne naplaćujemo kad radimo to iz milosrđa.
- Onda Vam hvala od sveg srca-zahvalio se mladić

Godinama kasnije, ova mlada žena se smrtno razbolela.
Lokalni doktori nisu znali o čemu se radi pa su je poslali u bolnicu na preglede.
Doktor Howard Kelly je pozvan kao konsultant za njen slučaj.
Kada je čuo ime mesta iz kojeg pacijent dolazi- sećanja su se probudila u njemu.
Ustao je i otišao u njenu sobu. Kada je ušao u sobu prepoznao je ko je pacijent. Bila je to žena koja mu je dodala čašu mleka.Vratio se u sobu za konsultacije, odlučan da učini najbolje šta može da joj spase život.
Od tada je poklanjao posebnu pažnju njenom lečenju.
Posle duge bitke s bolešću-ona je preživela.
Doktor Kelly je ostavio poruku da se konačni račun dostavi njemu na overu. Pogledao ga je, napisao nešto na marginama i poslao ga je u njenu sobu.
Pomislila je da će račun za bolnicu morati da plaća ceo svoj život. Ali kada ga je otvorila…
Nešto što je bilo napisano na marginama joj je skrenulo pažnju.
Pročitala je reči:
Plaćeno u potpunosti čašom mleka.
Doktor Howard Kelly

Priče o životu 22

Dobro drvo

 

Bilo jednom jedno drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakog dana i vredno skupljao list po list, splitao lišće u krunu i kao kralj šume šumom se šetao.

Pentrao bi se uz stablo drveta, na granu zaseo, i jabuke jeo u slast.

Ponekad bi se igrali žmurke i kad bi se umorio, dečak bi zaspao u hladu drveta.

Dečak je voleo drvo mnogo, vrlo mnogo. I drvo je bilo srećno.

Ali, vreme je prolazilo i dečak je odrastao. Drvo je sve češće ostajalo samo.

A onda, jednog dana, dečak se ponovo pojavi i drvo mu reče:

„Hajde, dečače, popni se uz stablo i poljuljaj na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mom hladu. I budi ponovo srećan.“

„Porastao sam, i nisam više za pentranje niti za igru“, odgovori dečak.

„Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam… Ali, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“

„Žao mi je“, odgovori drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke… Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu… Tako ćeš doći do para i biti srećan.“

I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. 

I drvo je bilo srećno. 

Ponovo su prolazile godine a dečak se nije pojavljivao. Drvo je tugovalo

A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo zadrhta od radosti i zašumori.
„Hajde, dečače, popni se uz moje stablo, grane mi nogama objaši i uživaj, kao nekad.“
“Nemam vremena za to, imam previše posla,” Odgovori dečak.
“Hteo bih kuću da skućim“, reče. „Gnezdašce toplo, udobno, sa ženom i dečicom. Sad mi je kuća potrebna. Možeš li mi ti dati kuću?“
“To nemam, odgovori drvo. Čitava šuma je moja kuća. Ali, evo možeš poseći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću. Tako ćeš biti srećan.”
I dečak poseče grane s drveta i odnese ih, i od njih sagradi sebi dom.
I drvo je bilo srećno.

Opet su prolazile godine, a od dečaka ni traga, ni glasa.
Kad, najzad, odnekud se pojavi, drvo se toliko obradovalo da reč nije moglo da izusti.

“Hajde, dečače,” prošaputa drvo, “dođi i poigraj se.”

“Previše sam star i tužan da bih se igrao,” odgovori dečak. “Želeo bih jednu lađu, da otplovim na njoj daleko, daleko odavde. Možeš li mi ti naći kakvu lađu?”

“Pa, poseci moje stablo i načini sebi lađu,” odgovori drvo. “Potom, isplovi na more i nek ti je sa srećom.”  

I dečak poseče stablo drveta, napravi lađu i odjedri daleko, daleko.
I drvo je bilo srećno, ali ne baš sasvim.

Prođoše mnoge godine i dečak se najzad ponovo pojavi.
“Žao mi je, dečače,” prozbori drvo, ”ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati. Ne rađam više jabuke.”

“Zubi su mi se već davno istrošili i više nisu za jabuke.” reče dečak.

“Nemam više ni grana” nastavi drvo, ”na kojima bi se mogao ljuljati.” 

“Star sam i prestar da bih se po granama ljuljao.” Odgovori dečak.

“Nemam više ni deblo,” reče drvo “na koje bi se mogao popeti.”

“Suviše sam umoran da bih se pentrao po drveću.” zaklima glavom dečak.
“Žao mi je,” uzdahnu drvo. “Voleo bih da ti mogu bilo šta dati, ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj. Oprosti...”
“Meni sad bogzna šta i ne treba” uzdahnu dečak. “Tek neko mirno mestašce gde mogu
mirno sesti i predahnuti. Znaš jako sam umoran.”

“U redu onda” odvrati drvo, “nape se, i uspravi koliko god je moglo: ”Panj i kada je star, može odlično da posluži da kosti na njemu odmoriš. Dođi dečače, i sedi. Sedi i dušu odmori.”

I Dečak tako učini.
I drvo se oseti beskrajno srećnim.

Valentines

IMG HTML:

Snalažljiva bakica

Snalazljivabakica r

View more presentations from rader1.

Priče o životu 21

“TO JE DOBRO”

Nekada davno živeo jedan afrički kralj koji je imao jako bliskog prijatelja, prijatelja sa kojim je odrastao. Taj njegov prijatelj imao je naviku da, šta god da se desi u životu, kaže:“To je dobro.“
Jednog dana kralj pođe u lov sa svojim prijateljem. Prijatelj je prethodnno pripremio puške, ali ispostavilo se da jednu pušku nije dobro podmazao. Kad je kralj spazio lovinu i nanišanio, puška se jako trznu, ispade mu iz ruku i opali. Na njegovu žalost, metak mu je otkinuo palac na levoj ruci. Prijatelj mirno gledajući šta se dešava i veran svojoj navici reče:“To je dobro!“ Na to pobesneli kralj urliknu:“Neee!!! To NIJE dobro. To NIJE dobro.“ I naredi da se njegov prijatelj baci u najdublju tamnicu.

Prošla je godina dana, kralj opet krenu u lov. No igrom slučaja, uhvatiše ga ljudožderi, svezaše ga i odneše u svoje selo. Skupiše drva, zapališe vatru i prineše kolac. I kada dovukoše kralja do vatre, videše da mu fali palac. I kako su bili mnogo sujeverni i nisu jeli nikada čoveka kome nešto fali, odvezaše kralja i pustiše ga na slobodu.
Kada je došao sebi, posle susreta sa smrću, kralj se duboko zamisli nad sudbinom i seti se svoga prijatelja, koji je već celu godinu trunuo u zatvoru. Kralj naredi da se njegov prijatelj istog trenutka pusti na slobodu: „Bio si u pravu. – reče mu-  Zaista je bilo dobro što mi je metak otkinuo palac.“
I nakon što mu ispriča za svoju dogodovštinu sa ljudožderima, rasplaka se govoreći:“Osećam se užasno zbog toga što sam ti napravio, bacajući te u tamnicu.“
„Ne!“ – odgovori prijatelj – „To je dobro!“
„Kako dobro?! Šta tu ima dobro što si proveo godinu dana u zatvoru?!
„Pa da nisam bio u zatvoru, sada bi me jeli ljudožderi.“ – bio je odgovor.

priče o životu 20

Ni jedan čovek nije ostrvo

Dzon Don

"Ni jedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovecanstvom.
I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZNONO ZVONI; ONO ZVONI ZA TOBOM".

Priče o životu 19

Krčag

Vodonoša je imao dva velika keramička krčaga.
Nosio ih je na obramici okačene na krajevima.
Jedan krčag je imao pukotinu dok je drugi bio ispravan,
i uvek je uspevao da prenese jednu te istu količinu vode.
Put od izvora do kuće je bio dug i uvek je u naprslom
krčagu donosio polovinu sadržaja vode do kuće.
Trajalo je to tako dve cele godine, iz dana u dan.

Naravno celi krčag je bio ponosan na sebe kako je
do kraja uspešno ispunio obvezu, dok se siroti naprsli
krčag sramio, osećao se poniženo i potišteno, što je
uvek ispunjavao samo polovinu obaveze.
Jednog dana nakon dve godine obratio se vodonoši na izvoru.
- Sram me je, jer voda kaplje iz mene na celom putu do kuće.

Vodonoša mu je odgovorio:
- Da li si primetio, da cveće buja i napreduje samo na tvojoj,
a ne na strani drugog krčaga? To je tako zato, jer sam ja
uvek znao za tvoj nedostatak, i uvek sam te podržavao i
nosio sa te strane.
Svaki dan si ga zalivao, kada smo se vraćali. Dve godine
uživam u ovom prekrasnom cveću, kojim ukrašavam
moj sto. Da nisi takav, kakav jesi, onda ni ova lepota
ne bi ukrašavala moj dom.

Svako od nas ima poneku manu. Svi smo mi pomalo
naprsli krčazi. Ali, ovi lomovi i mane koje su u svakome
od nas, čine nam život zanimljivijim, interesantnijim i
vrednijim. Samo treba uvažavati svakoga
onakvim kakav jeste, i gledati dobru stranu u ljudima.
Ne možeš biti srećan sve dotle, dok ne naučiš
iskreno da voliš, i ne nađeš svoje mesto na svetu.

Priče o životu 18

Čovek i smrt

Neki je starac skupljao u šumi drva za zimu. Jednog dana nosio je na sebi teško breme. Umorio se pod teretom. Konačno je odložio drva na zemlju da se malo odmori i predahne.

- O, kad bi me već jednom smrt uzela - jecao je.

- Na ovoj zemlji samo podnosim muku i bol.

I smrt se nađe pored njega .

- Šta želiš od mene? - upita ga smrt.

- Samo da mi ovaj moj teret podigneš opet na ramena - odgovori starac žurno.

Priče o životu 17

Izbrisao sam neprijatelje

"Stari kineski car pred kraj života objavi svečanu zakletvu: Osvojiću i iz carstva izbrisati sve svoje neprijatelje.

Malo kasnije dvorjani su ostali jako iznenađeni kad su videli cara kako šeta i veselo čavrlja sa svojim najljućim neprijateljima.

Zar nisi rekao da ćeš svladati i izbrisati najveće neprijatelje svoga carstva?, upita ga začuđeno prvi savetnik.

Pa ja sam ih doslovno izbrisao, odgovori car. Pretvorio sam ih u svoje prijatelje."

Priče o životu 16

Šoljica kafe - Ivan Cankar (malo skraćena verzija)

Mnogo puta u životu ogrešio sam se o čoveka koga sam voleo. Takav greh je kao greh protiv svetog duha: ne prašta se ni na ovom ni na onom svetu. Neizbrisiv je, nezaboravan. Kadkad miruje duge godine, kao da se
ugasio u srcu, izgubio, utopio u nemirnom životu. 

Iznenada, usred veselja, ili noću, kada se uplašen probudiš iz ružnog sna, padne na dušu teško sećanje, zaboli i zapeče tolikom snagom kao da je greh učinjen u tom istom trenutku. Svako drugo sećanje lako je izbrisati kajanjem i blagom mišlju- ali ovo nije moguće izbrisati. Crna mrlja je na srcu i ostaće tu večno.

... Pre petnaest godina došao sam kući i ostao kod kuće tri nedelje. Za sve to vreme bio sam utučen i zlovoljan. Stan nam je bio turoban; u svima nama je bilo, čini mi se, nešto teško, odvratno, kao vlažna senka. Prve noći spavao sam u sobi; s vremena na vreme bih se probudio i video u mraku da je mati ustala iz postelje i sedela za stolom. Sasvim mirno, kao da spava; dlanove je pritiskivala na čelo, bledo lice joj je sijalo; iako je prozor bio zastrt i napolju nije bilo ni meseca, ni zvezda. Pažljivo sam oslušnuo i razaznao da to nije disanje u snu nego mukom prigušeno jecanje. Pokrio sam se preko glave; ali kroz pokrivač, pa čak i u snu, čuo sam njeno jecanje. 

Preselio sam se pod krov, na seno. U to svoje prebivalište peo sam se strmim polomljenim stepenicama, koje su ličile na lestvice. Namestio sam sebi postelju u senu, a pored vrata stavio sam sto. Vidik mi je bio sasvim siv, razriven zid. Zlovoljan, utučen, pun crnih briga pisao sam tada svoje prve ljubavne priče. Silom sam svoje misli odvodio na bele drumove, na cvetne livade i mirisna polja, samo da ne bih video sebe i svoj život. Jednom sam poželeo crnu kafu. Ne znam kako mi je to palo na pamet; poželeo sam je. Možda zato što sam znao da u kući nema ni hleba, a kamo li kafe. Čovek je u samoj uobrazilji zao i nemilosrdan. 

Mati me je pogledala velikim, uplašenim pogledom i nije ništa odgovorila. Pust i zlovoljan, bez reči i pozdrava vratio sam se pod krov, da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti, srećni i veseli. „Ruku pod ruku, oboje mladi, jutarnijm suncem obasjani, rosom umiveni...“ 

Čuo sam tihe korake na stepenicama. 

Došla je mati; pela se polako i pažljivo, u ruci je nosila šoljicu kafe. Sada se sećam da još nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku. Kroz vrata je koso sijao zrak, podnevnog sunca, pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije, sva nebeska svetlost blistala je iz njih, sva nebeska blagost i ljubav. Usne su se osmjehivale kao u deteta koje donosi radostan dar.
Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „ Ostavi me na miru!.....sada mi ne treba! „ Još nije ni bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa. Kada je čula moje reči, nije se ni pomakla; samo je ruka, koja je držala šoljicu, zadrhtala. Gledala me je uplašeno, svetlost u očima je umirala. Od stida mi je krv udarila u obraze, pošao sam prema njoj brzim korakom. „ Daj, majko! „
Bio je dan; svetlosti više nije bilo u njenim očima, niti osmeha na njenim usnama. Popio sam kafu i tešio sam se: „Večeras ću joj reći onu reč, onu ljubaznu reč koju je očekivala njena ljubav...“
Nisam joj rekao ni uveče, ni drugog dana, pa ni na rastanku...
Tri ili četiri godine kasnije, u tuđini, tuđa žena donela mi je kafu u sobu. Pretrnuo sam tada, zabolelo me je u srcu tako silno da mi je došlo da vrisnem od bola. Jer srce je pravedan sudija i ne zna za sitnice...