Priče o životu 22

Dobro drvo

 

Bilo jednom jedno drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakog dana i vredno skupljao list po list, splitao lišće u krunu i kao kralj šume šumom se šetao.

Pentrao bi se uz stablo drveta, na granu zaseo, i jabuke jeo u slast.

Ponekad bi se igrali žmurke i kad bi se umorio, dečak bi zaspao u hladu drveta.

Dečak je voleo drvo mnogo, vrlo mnogo. I drvo je bilo srećno.

Ali, vreme je prolazilo i dečak je odrastao. Drvo je sve češće ostajalo samo.

A onda, jednog dana, dečak se ponovo pojavi i drvo mu reče:

„Hajde, dečače, popni se uz stablo i poljuljaj na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mom hladu. I budi ponovo srećan.“

„Porastao sam, i nisam više za pentranje niti za igru“, odgovori dečak.

„Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam… Ali, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“

„Žao mi je“, odgovori drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke… Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu… Tako ćeš doći do para i biti srećan.“

I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. 

I drvo je bilo srećno. 

Ponovo su prolazile godine a dečak se nije pojavljivao. Drvo je tugovalo

A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo zadrhta od radosti i zašumori.
„Hajde, dečače, popni se uz moje stablo, grane mi nogama objaši i uživaj, kao nekad.“
“Nemam vremena za to, imam previše posla,” Odgovori dečak.
“Hteo bih kuću da skućim“, reče. „Gnezdašce toplo, udobno, sa ženom i dečicom. Sad mi je kuća potrebna. Možeš li mi ti dati kuću?“
“To nemam, odgovori drvo. Čitava šuma je moja kuća. Ali, evo možeš poseći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću. Tako ćeš biti srećan.”
I dečak poseče grane s drveta i odnese ih, i od njih sagradi sebi dom.
I drvo je bilo srećno.

Opet su prolazile godine, a od dečaka ni traga, ni glasa.
Kad, najzad, odnekud se pojavi, drvo se toliko obradovalo da reč nije moglo da izusti.

“Hajde, dečače,” prošaputa drvo, “dođi i poigraj se.”

“Previše sam star i tužan da bih se igrao,” odgovori dečak. “Želeo bih jednu lađu, da otplovim na njoj daleko, daleko odavde. Možeš li mi ti naći kakvu lađu?”

“Pa, poseci moje stablo i načini sebi lađu,” odgovori drvo. “Potom, isplovi na more i nek ti je sa srećom.”  

I dečak poseče stablo drveta, napravi lađu i odjedri daleko, daleko.
I drvo je bilo srećno, ali ne baš sasvim.

Prođoše mnoge godine i dečak se najzad ponovo pojavi.
“Žao mi je, dečače,” prozbori drvo, ”ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati. Ne rađam više jabuke.”

“Zubi su mi se već davno istrošili i više nisu za jabuke.” reče dečak.

“Nemam više ni grana” nastavi drvo, ”na kojima bi se mogao ljuljati.” 

“Star sam i prestar da bih se po granama ljuljao.” Odgovori dečak.

“Nemam više ni deblo,” reče drvo “na koje bi se mogao popeti.”

“Suviše sam umoran da bih se pentrao po drveću.” zaklima glavom dečak.
“Žao mi je,” uzdahnu drvo. “Voleo bih da ti mogu bilo šta dati, ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj. Oprosti...”
“Meni sad bogzna šta i ne treba” uzdahnu dečak. “Tek neko mirno mestašce gde mogu
mirno sesti i predahnuti. Znaš jako sam umoran.”

“U redu onda” odvrati drvo, “nape se, i uspravi koliko god je moglo: ”Panj i kada je star, može odlično da posluži da kosti na njemu odmoriš. Dođi dečače, i sedi. Sedi i dušu odmori.”

I Dečak tako učini.
I drvo se oseti beskrajno srećnim.