Priče o životu 6

Dva anđela putujući, zaustavila su se kod bogate porodice da prenoće. Porodica je bila bezobzirna i nije udovoljila njihovoj želji, da prespavaju u sobi za goste. Umesto u sobu za goste, smestili su ih u malu sobu u hladnom podrumu.
Kada su raspremali krevete, stariji anđeo je video rupu u zidu i popravio je. Tada ga je mladi anđeo pitao, zašto je popravio rupu. Stariji anđeo je odgovorio: „Stvari nisu uvek takve kakvim se čine“.
Sledeće noći su anđeli došli u vrlo siromašnu kuću. Ljubazan domaćin i njegova žena su sa njima podelili svoju večeru i dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro naspavaju i odmore.
Kada se Sunce probudilo sledećeg jutra, anđeli su zatekli domaćina i njegovu ženu u suzama.
Njihova jedina krava, čije mleko je bilo njihov jedini izvor prihoda,  je ležala mrtva na njivi.
Mladi anđeo je bio istinski besan i pitao je starijeg, kako je mogao to da dozvoli. „Prvi domaćin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao. Drugi domaćin ima vrlo malo i uprkos tome nas je ljubazno primio, nahranio čak dozvolio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dozvolio da njegova jedina krava umre.“
Drugi anđeo je opet odgovorio: „Stvari nisu uvek takve kakvim se čine. Kada smo bili u hladnom podrumu, primetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Posto je domaćin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan da deli svoje bogastvo, ja sam popravio rupu zato da ne moze više da nađe to zlato. Prošle noći, kada smo spavali u domaćinovom krevetu, anđeo smrti je došao po njegovu ženu. Dao sam mu kravu umesto nje.“
Stvari nisu uvek takve kakvim se čine.

Priče o životu 5

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć."

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapažajuci da je u šeširu
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.

Sagnuo se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu, uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.
U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog
čoveka zapažajuci da je njegov šešir ovom prilikom bio pun novčića
i novčanica.

Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i
šta je to mogao napisati.
Našta će prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi.

I tako slepi čovek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako kreće
i videćeš da će se pre ili kasnije okrenuti na bolje....

Priče o životu 4

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Zatim mu reče: "A možda je ipak hteo da usreći vas."

Priče o životu 4

EKSERI U OGRADI

Jednom bese jedan mali decak koji je imao losu
narav. Njegov otac mu je dao
kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad
pobesni i izgubi kontrolu
nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je zakucao 37 eksera na ogradu.
Tokom sledecih
nekoliko meseci on je naucio da kontrolise svoj bes
i broj ukucanih eksera
se smanjivao.Otkrio je da je lakse kontrolisati
svoju narav, nego zakucavati
eksere u ogradu.

I tako je dosao dan, da tokom celog dana nije
pobesneo. On je rekao to svom
ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana koga bude
uspeo da kontrolise svoje
ponasanje,da iz ograde iscupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga dana decko je bio u
stanju da kaze svom ocu da
je pocupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i
odveo ga do ograde. Otac
je rekao:"Dobro si to uradio,
sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda
vise nikad nece biti
ista.. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož, ustreliti ga rečju i povući reč, povrediti ga gestom i požaliti, ali posle toga, ma koliko govorio da ti je žao – rane ostaju."

Priče o životu 3

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: "Tata, to je za tebe!"
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekoreo: "Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!"
Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: "Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe"
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Priče o životu 2

Ispunjen život

Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu. Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.

"Ne treba nam dugo" odgovoriše ribari.

"A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?"

Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.

"Pa sta radite s tolikim slobodnim vremenom?"

"Spavamo, igramo se sa svojom decom a popodnevni odmor provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se s prijateljima, popijemo nekoliko pića i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen."

Gospodin turist im predloži: "Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakog dana, prodajite je i tim novcem kupite veći brod."

"I šta onda?"

 "Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod, pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posrednicima, možete i vi sami postati jedan od njih. Zatim se mozete preseliti iz ovog sela u Mexico City, Los Angeles ili čak New York! Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!"

"Koliko bi nam vremena trebalo za to?"

"Dvadeset do dvadeset pet godina".

"I onda?"

"Onda? E prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana, možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!"

"Milione? Stvarno? A onda?"

"Onda možete otići u penziju, živjeti u malom selu na obali, spavati dugo, ići na ribarenje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom a večeri s prijateljima uz piće i pesmu."

"Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada. Zašto bi uzalud potrošili dvadeset pet godina? - upitaše Meksikanci.

Priče o životu 1

Jednom su jednog starog pastira, koji je već preko sedamdeset godina čuvao ovce upitali novinari:
„Možete li nam ispričati nešto lično, što vam se sigurno moralo dogoditi, za tako dugo vreme?“
Razlog, zašto su uopšte novinari došli je bio taj što je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov osamdeseti rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao eto već punih sedamdeset godina, a nikakvih drugih osnova nema da bi dobio zasluženu penziju, jer nije bio nigde prijavljen, na nikakvim platnim spiskovima preduzeća.
Starac se ispočetka branio, da je on običan pastir, i već mu je bilo neugodno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. No, novinari, kao novinari, napasni kao osice, nisu se dali tek tako odvratiti. A prostodušni starac je na kraju ipak popustio i započeo pričati. Imao je on običnih priča, koje su za običnu raju i koje se mogu pričati uz vatru deci, jedino je mislio da su one isuviše seljačke za tako nešto kao što su novine. Počeo je svoju priču:
„Cena jednog iskustva je bila visoka, a da me niko nije pitao želim li kupiti to iskustvo“
Pa nastavlja:
„Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako psetance. Onako malešno mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana mi se to pseto priklonilo, i ja sam ga zavolio. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim šta sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.
No, seljani su me počeli zadirkivati govoreći da je to vuk i da ga treba ubiti, jer da će se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslušati, kad mi je to biće srcu priraslo, uvuklo se pod moju kožu.
Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu odmarale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Bilo je sparno. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iz sna. Neko krkljanje i režanje. Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandžasta sunčana lopta je bila još za koplje visoko. U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postrance, sunce mu je narandžasto prosijavalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve sijalice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa pušećeg mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio šta se desilo.
Ušao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomaknuo. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam u njega uložio. Povukao sam obarač i on je pao.
Da bih nekako spasao, što se spasti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što pre nisam seljane poslušao. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice. Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja, posumnjao sam u zvezdu na nebu.
Od onda je prošlo šezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu da zaboravim, kao da se danas dogodilo. Nakon tog događaja sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga