A GDJE TI JE OSMEH? – Savremena priča za ozbiljne ljude
Visoko negde u planinama nalazilo se jedno udaljeno gluvo selo. Gluvo, ne zato što su stanovnici tog sela bili zaista gluvi, već zato što su bili gluvi za ostatak sveta.
Ljudi u tom selu živeli su kao jedinstvena porodica. Mladi su poštovali starije, muževi su cenili supruge.
U njihovom govoru nisu postojale reči kao: uvreda, vlasništvo, mržnja, tuga, sujeta, bol, pohlepa, zavist, licemerje…zato što u njihovim životima nije postojalo ništa što bi se moglo nazvati tim rečima. Stanovnici tog sela rađali su se sa osmehom, i od prvog do poslednjeg dana njihovih života, sa usana im nije silazio taj široki osmeh.
Muževi su im bili muževni, a žene – ženstvene. Deca su pomagala odraslima u domaćinstvu, igrali se i zabavljali, verali se visoko po drveću, brali gorke plodove, plivali u planinskom potoku. Odrasli su ih učili jeziku ptica, životinja i biljaka, tako da su deca naučila jako mnogo od njih. I skoro svi zakoni prirode bili su im poznati.
I stari i mladi, živeli su u harmoniji sa Prirodom. Naveče bi se svi okupili oko vatre i slali svoje osmehe zvezdama. Svako bi izabrao svoju zvezdu na nebu i pričao sa njom. Od zvezda su naučili o zakonima Svemira i o životima u drugim svetovima. I tako je to bilo kod njih od kad su znali za sebe.
Jednog dana u selu se pojavi neki strani čovek i reče:
- Ja sam učitelj.
Svi se ljudi obradovaše pridošlici. I nemalo zatim, poveriše mu svoju decu sa nadom da će im deca naučiti važnije zakone od onih koje su do tada naučili od Prirode i Svemira.
Učitelj je započeo sa svojim učenjem. No kako je vreme teklo, svi su počeli primećivati kako su se deca počela polako menjati, kao da su bila zamenjena sa nekom drugom decom. Postala su u početku razdražljiva, a nakon toga se među njima pojavila i zloba, sve su se češće svađala međusobno i uzimala stvari jedni od drugih. Naučili su se ismejavanju, lažnim i lukavim osmesima. Sa njihovih lica kao da su bili izbrisani pređašnji osmesi, na koje su svi u selu bili navikli.
Ljudi nisu znali da li je to dobro, jer sama reč ‘loše’ nije ni postojala kod njih. Imali su poverenja u učitelja i iskreno su verovali da su to nova znanja i umeća koja im je učitelj doneo iz drugog dela sveta.
Prošlo je nekoliko godina. Deca su porasla, a život u tom dalekom, planinskom selu, sasvim se promenio. Ljudi su zauzeli zemlju, ogradili je i nazvali je svojim vlasništvom. Postali su nepoverljivi i predostrožni jedni prema drugima. Zaboravili su za jezik ptica, životinja i biljaka. Svako od njih izgubio je svoju zvezdu na nebu.
Pored toga u njihovim domovima su se pojavili televizori, kompjuteri, mobilni telefoni, iznikle auto-garaže. Ljudi su izgubili svoje široke osmehe, ali su zato zadobili cinične kikote.
A učitelj, koji još uvek nije naučio da se smeje, posmatrao je sve to sa ponosom i pomislio: U ZABAČENOM PLANINSKOM SELU NAJZAD SAM USPIO DA PRIKLJUČIM OVE DIVLJAKE MODERNOJ CIVILIZACIJI.
Šalva Amonašvili
Нема коментара:
Постави коментар
Prokomentarišite post.