Priče o životu 18

Čovek i smrt

Neki je starac skupljao u šumi drva za zimu. Jednog dana nosio je na sebi teško breme. Umorio se pod teretom. Konačno je odložio drva na zemlju da se malo odmori i predahne.

- O, kad bi me već jednom smrt uzela - jecao je.

- Na ovoj zemlji samo podnosim muku i bol.

I smrt se nađe pored njega .

- Šta želiš od mene? - upita ga smrt.

- Samo da mi ovaj moj teret podigneš opet na ramena - odgovori starac žurno.

Priče o životu 17

Izbrisao sam neprijatelje

"Stari kineski car pred kraj života objavi svečanu zakletvu: Osvojiću i iz carstva izbrisati sve svoje neprijatelje.

Malo kasnije dvorjani su ostali jako iznenađeni kad su videli cara kako šeta i veselo čavrlja sa svojim najljućim neprijateljima.

Zar nisi rekao da ćeš svladati i izbrisati najveće neprijatelje svoga carstva?, upita ga začuđeno prvi savetnik.

Pa ja sam ih doslovno izbrisao, odgovori car. Pretvorio sam ih u svoje prijatelje."

Priče o životu 16

Šoljica kafe - Ivan Cankar (malo skraćena verzija)

Mnogo puta u životu ogrešio sam se o čoveka koga sam voleo. Takav greh je kao greh protiv svetog duha: ne prašta se ni na ovom ni na onom svetu. Neizbrisiv je, nezaboravan. Kadkad miruje duge godine, kao da se
ugasio u srcu, izgubio, utopio u nemirnom životu. 

Iznenada, usred veselja, ili noću, kada se uplašen probudiš iz ružnog sna, padne na dušu teško sećanje, zaboli i zapeče tolikom snagom kao da je greh učinjen u tom istom trenutku. Svako drugo sećanje lako je izbrisati kajanjem i blagom mišlju- ali ovo nije moguće izbrisati. Crna mrlja je na srcu i ostaće tu večno.

... Pre petnaest godina došao sam kući i ostao kod kuće tri nedelje. Za sve to vreme bio sam utučen i zlovoljan. Stan nam je bio turoban; u svima nama je bilo, čini mi se, nešto teško, odvratno, kao vlažna senka. Prve noći spavao sam u sobi; s vremena na vreme bih se probudio i video u mraku da je mati ustala iz postelje i sedela za stolom. Sasvim mirno, kao da spava; dlanove je pritiskivala na čelo, bledo lice joj je sijalo; iako je prozor bio zastrt i napolju nije bilo ni meseca, ni zvezda. Pažljivo sam oslušnuo i razaznao da to nije disanje u snu nego mukom prigušeno jecanje. Pokrio sam se preko glave; ali kroz pokrivač, pa čak i u snu, čuo sam njeno jecanje. 

Preselio sam se pod krov, na seno. U to svoje prebivalište peo sam se strmim polomljenim stepenicama, koje su ličile na lestvice. Namestio sam sebi postelju u senu, a pored vrata stavio sam sto. Vidik mi je bio sasvim siv, razriven zid. Zlovoljan, utučen, pun crnih briga pisao sam tada svoje prve ljubavne priče. Silom sam svoje misli odvodio na bele drumove, na cvetne livade i mirisna polja, samo da ne bih video sebe i svoj život. Jednom sam poželeo crnu kafu. Ne znam kako mi je to palo na pamet; poželeo sam je. Možda zato što sam znao da u kući nema ni hleba, a kamo li kafe. Čovek je u samoj uobrazilji zao i nemilosrdan. 

Mati me je pogledala velikim, uplašenim pogledom i nije ništa odgovorila. Pust i zlovoljan, bez reči i pozdrava vratio sam se pod krov, da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti, srećni i veseli. „Ruku pod ruku, oboje mladi, jutarnijm suncem obasjani, rosom umiveni...“ 

Čuo sam tihe korake na stepenicama. 

Došla je mati; pela se polako i pažljivo, u ruci je nosila šoljicu kafe. Sada se sećam da još nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku. Kroz vrata je koso sijao zrak, podnevnog sunca, pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije, sva nebeska svetlost blistala je iz njih, sva nebeska blagost i ljubav. Usne su se osmjehivale kao u deteta koje donosi radostan dar.
Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „ Ostavi me na miru!.....sada mi ne treba! „ Još nije ni bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa. Kada je čula moje reči, nije se ni pomakla; samo je ruka, koja je držala šoljicu, zadrhtala. Gledala me je uplašeno, svetlost u očima je umirala. Od stida mi je krv udarila u obraze, pošao sam prema njoj brzim korakom. „ Daj, majko! „
Bio je dan; svetlosti više nije bilo u njenim očima, niti osmeha na njenim usnama. Popio sam kafu i tešio sam se: „Večeras ću joj reći onu reč, onu ljubaznu reč koju je očekivala njena ljubav...“
Nisam joj rekao ni uveče, ni drugog dana, pa ni na rastanku...
Tri ili četiri godine kasnije, u tuđini, tuđa žena donela mi je kafu u sobu. Pretrnuo sam tada, zabolelo me je u srcu tako silno da mi je došlo da vrisnem od bola. Jer srce je pravedan sudija i ne zna za sitnice...

Priče o životu 15

Jednog od ovih dana

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u pirinčanom papiru i reče: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno." Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to.
"Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči... one su promenile moj život.

Ja čitam više, a čistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.
Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju.
Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog rečnika. Ako je nesto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to SADA.
Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.
Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću.
I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

"Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više...

Priče o životu 14

Pet stvari u životu koje se ne mogu vratiti

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo čekati, odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brže prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je čitati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirajuci se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: baš me zanima šta ce sada uraditi!!!
Čovek uzme poslednji i podeli ga na pola!
Ovo je zaista previše, pomisli devojka, šokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice. Kada se osećala malo bolje, nakon što je prošla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketić keksa još uvek netaknut.
Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedeo pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povredjeni ponos i osecanja.

ZAKLJUČAK: Koliko puta u našem životu ćemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad nećemo ili nismo ni saznali?
Pre nego što se dodje do brzopletog zaključka i pre nego što se počne misliti loše, GLEDAJ sa pažnjom detalje, vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U životu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bačen;
- Reč nakon što je rečena;
- Mogućnost nakon što je izgubljena;
- Vreme kada je prošlo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Priče o životu 13

Nekada davno je deda svome unuku ispričao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba između dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedinih reči, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na njegovom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj kojeg hraniš...

Priče o životu 12

Bratska Ljubav

Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom.
Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio od sna i mislio: "To nije uredu. Moj brat nije oženjen i dobija polovinu uroda s farme. Sa mnom je žena i petoro dece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više staviti na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i stoga je on potrebniji od mene."
S tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu.
Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio od sna i govorio bi: "Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petoro dece, a dobio je polovinu uroda sa zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I da li je stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja?" Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vrijeme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima.
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mesto na kojem su se dva brata susrela, jer u selu nisu mogli naći svetije mesto od toga.

Priče o životu 11

Bilo jednom jedno ostrvo, na kome su živeli svi
osećaji i ljudske vrednosti:

Dobra Volja, Tuga, Znanje...
i među ostalima i Ljubav.

Jednog dana su shvatili da će njihovo ostrvo potonuti, pa su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili.

Jedino je Ljubav želela ostati do poslednjeg trenutka.

Kada je ostrvo bilo trenutak do potonuća, Ljubav je odlučila potražiti pomoć.

Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala:
"Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mesta."

Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
"Ponose, preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći, Ljubavi" odgovori Ponos, "ovde je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod. "

Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila pored ostrva:
"Tugo, molim te povedi me sa sobom."
"Oh, Ljubavi", odgovori Tuga, "tako sam tužna, da ne mogu."

Kada je Dobra Volja prolazila pored ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula ljubav kako je doziva.

Tada ljubav začuje neki glas: "Dođi ljubavi, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu.
Kada su stigli do kopna Ljubav se iskrca, a starac ode.
Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila pitati starca za ime.

Kasnije Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje:
"Znanje, ti sigurno znaš ko me je spasao?"
"To je bilo Vreme. " - odgovori Znanje.
"Vreme?" upitala je Ljubav, "pa zašto bi me Vreme spaslo?"

Znanje puno mudrosti odgovori:
"Zato što je samo Vreme sposobno proceniti koliko je Ljubav važna u životu."